Ana Čavka

“Oduvek sam volela da pišem poeziju. Još u osnovnoj školi sam išla na
razna takmičenja. Nažalost na jednom od njih su me proglasili plagijatorom,
uz objašnjenje da sam napisala pesmu jako sličnu nekom našen poznaton pesniku.
Verujte ne znam ni sada kako se zvao. Tada je prestalo moje pisanje. Imala sam kratak izlet inspiracije u srednjoj školi, ali ništa značajno. Moje pisanje je prestalo zauvek (tako sam mislila).
To stanje trajalo je sve dok nisam krenula na ovaj kurs. Zbog raznih razloga moja porodica
je bila jako osetljiva na bilo kakvo moje pisanje ili crtanje, tako da sam ja uspela te nagone
da suzbijem, tačno četrnaest godina, sve do sada.
Ja sam neko ko ne veruje u slučajnost i znam da moje poznanstvo sa Stojanom nije bilo
slučajno kao ni ovaj kurs. Na jednom od naših “sastanaka” Petar nas je uputio da upoznamo naše unutrašnje dete.
Moje unutrašnje dete mi je poklonilo ogrlicu od drvenih perli.
Posle toga moje pisanje počinje. Na mojim “jutarnjim stranicama” samo sam napisala: Buđenje, budna sam..
Misli su dolazile same, ali bi se ja prvo umirila ponavljajući reči koje nam je Neno ponavljao: “Mir, potpuni mir”, mislim da je tako bilo.
Ja zapisujem pesme na mom mobilnom telefonu zatim ih prenosim u svesku i na kraju u kompjuter.
Zadovoljstvo koje osećam kada ih pišem i čitam mogu samo povezati sa nekakvom ekstazom koju ja još uvek upoznajem u celosti. Ja sam zaista najsrećnija kada prenosim misli i kada one uspevaju da taknu razna bića.
Primetićete pesme nemaju naslove, to je zato što osećam da bi svako pojedinačno trebalo da da svoj naslov njima i da će se na taj nacin učvrstiti veza između njih i napisanih misli.
Želja mi je da prenesem ovo moje zadovoljstvo dok stvaram svima koji ih budu čitali i da kao ja uživaju u nečemu sto samo Božansko moze da ponudi.”